„ПОСЛЕ битке код Кравља и Врела са Hедићевцима, у којој су однели победу, партизани су јуна месеца 1944. године први успоставили власт у Горњем Крупцу и околини и почели да убијају „народне непријатеље“. Ту је функционисала највиша власт војног подручја Ниш, а уједно је био и Срески народноослободилачки одбор Алексинац.
Командант нишког војног подручја и по многима бог и батина у то време, био је земљорадник Драгољуб Петровић – Тимошенко, из Јасења, код Алексинца, касније првоборац (трагично настрадао пре двадесетак година).
У августу је формирана и Озна, за чијег је руководиоца убрзо постављен Милан Вулић, док је политички комесар био Велимир Крстић – Бајеж. Горњи Крупац и збивања у њему, нема сумње, био је увертира у све оно што се касније дешавало, на пример, у Нишу и Алексинцу након ослобођења ових градова 14, односно, 13. октобра 1944. године.
– Пре него што су партизани ушли у Алексинац и Ниш, Озна је била у селу Горњи Крупац. За кратко време Oзна-ши су лишили живота око 600 људи и у дугачким шанчевима закопавали су по три-четири реда један изнад другог – наводи прота Бранковић у својој књизи, на основу сведочења преживелих са којима је тамновао.
У Горњи Крупац довођени су „народни непријатељи“ из Ниша и околине (највише), затим из Књажевца, Сврљига, Топлице… Свако вече око 20 часова, затвореници су везаних руку и углавном голи, као од мајке рођени, одвођени на стратиште. Поређани су поред плитко ископане јаме, натерани да се нагну, а затим су бесомучно ударани моткама, кочевима, маљевима, лопатама… Многи су и полуживи затрпавани земљом, док су им екстремитети вирили и убрзо постајали мета паса. Највеће и најкрвавије стратиште је место звано „Падине“, близу села и поред старог пута, на ком су сада њиве под кукурузом, али има и још неколико других локација.
– У то време имала сам 17 година, па сам као и многе моје вршњакиње морала да плетем чарапе и джемпере за партизане. У кући мог оца Милорада Марковића једно време било је седиште војног подручја Ниш у коју се уселио и Тимошенко – каже Радмила Војиновић (82). – И тада, и годинама касније, видела сам како на стратиштима пси развлаче делове људског тела или кости. То је ужас!“

Пише Алексинац вечити град