Ретки су примери у историји науке и културе, како код нас тако и у свету, да се две рођене сестре потпуно посвете истој научној области и да у њој достигну врхунац. Сестре Љубица и Даница Јанковић су наш пример. Поред тога што су биле прве жене које су се у Србији бавиле етномузикологијом, историја науке им признаје да су оне и зачетнице нове научне дисциплине – етнокореологије.

Старија Љубица рођена је 26. јуна/8. јула 1894. године у Алексинцу, а четири године млађа Даница (рођена 7/19. маја 1898) у Лешници, у Подрињу. Нема тачних података када  се породица поштанског службеника Станислава Јанковића преселила у Београд, али из Рукописне заоставштине сестара Јанковић, која се чува у Народној библиотеци Србије, сазнајемо да су обе завршиле гимназију у престоници.

Љубица је студирала на Филозофском факултету Југословенску и упоредну књижевност, српски језик, српску историју и грчки језик (стари и нови). Дипломирала је 1920, и исте године у новембру била постављена за суплента Четврте мушке гимназије. Наредне, 1921. године, Љубица ће прећи у Другу женску гимназију, положити професорски испит (1922) и као предавач остати све до 1939. Двогодишњи прекид у настави (1922–1923) имаће због додатног студирања у Аустрији, Немачкој, Енглеској и Француској.

Почетак научног бављења етномузикологијом сестара Јанковић везујемо за 1934. годину, када су објавиле своје прво заједничко дело Народне игре И и промовисале оригинални систем описивања игара који служи учењу. Из нових описа види се однос корака према мелодији, затим настајање, ток и завршетак корака и покрета, њихова трансформација у друге кораке и покрете, њихово трајање и паузе. Опис даје и положај и путање играча, као и њихов однос у свим формацијама и трансформацијама. Систем бележења и описивања игара сестара Јанковић оцењен је у стручној јавности као најпрецизнији и да представља „модел јасноће“.

Поред обимног рада на Народним играма, свакако њиховом животном делу, сестре Јанковић су објавиле и низ научних радова из своје области, док се Даница успешно бавила и преводилачким радом (превела неколико дела знаменитих енглеских и француских писаца). Сестре Јанковић су биле и чланови више страних и међународних стручних организација. Љубица и Даница су биле дописни чланови Међународног архива за игру у Паризу (пре Другог светског рата), касније Међународног саветодавног одбора за народну музику у Лондону и Националног комитета за народну уметност Сједињених Америчких Држава, док је Даница била и члан Енглеског друштва за народне игре.

Цео живот провеле су заједно у породичном дому у Београду, у некадашњој Подрињској улици број 2. Почивају у породичној гробници на Новом гробљу у Београду.

Priredila Svetlana Biorac Matić