У Алексинцу живи стари Алексинчанин, Томислав Васић, који је свима познат под надимком Тома Магáре. Тај Томислав је у младости много радио, “теглио као магаре“, како би народ рекао, па тако доби и остаде му надимак Тома Магáре. Можда то и није прави разлог, можда постоји неки други, мање познат разлог због чега је добио тај надимак.
Но, било како било, Томислав Васић је у Алексинцу познат као Тома Магáре. Са супругом Браном изродили су два сина. Тому красе дивне особине, висок је, вредан, поштен, духовит, сналажљив и музикалан. У младости је свирао хармонику. Свирао је и на свадбама. Данас у друштву понекад са задовољством засвира на фрули. Он је комуникативан и причљив човек. Често се дешава да се нашали на свој рачун.
Радећи једно време као аутопревозник превозио је људима грађу, дрва, стоку на територији општине Алексинац, али и шире. С обзиром да је био вредан, тачан, човек од речи и не превише скуп, људи су волели да раде с њим. За њега је увек било посла и преко главе.
Пре двадесетак година Тома је превозио камионом грађу човеку у улици Станка Милосављевића, близу Жикине кафане Тиха ноћ – 2 у Алексинцу. Било је лоше време, а коловоз клизав. Пролазећи поред куће на углу улице, пре него што ће да скрене према кући дотичног домаћина, камион склизну с коловоза, удари у ограду и незнатно је оштети. Тома одмах заустави камион и изађе да види у којој је мери оштетио ограду. Забринуто стаде и гледа шта се десило.
Али, тресак у ограду је чула и домаћица о чијој је огради реч.
Она онако нарогушена брзо истрча из куће да види шта се то догодило. Када виде да је камион ударио у њену бетонску ограду, журно се упути према возачу Томи. Подбочивши се стаде испред њега и љутитим тоном му гласно одбруси:
– Па, где гледаш, коњу један, кад возиш тај камион? Видиш ли да си ми оштетио красну ограду!
На те њене увредљиве и погане речи Тома јој, као претећи кажипрстом десне руке, одговори врло смирено:
– Госпођо, немој да ме вређате, молим Вас! Ја нисам коњ. Ја сам Тома Магáре – то рече и пружи јој руку смешећи се у знак помирења.
Домаћица се збуни, спусти тон, пружи руку “необичном“ човеку и тако се упознаше. Када схвати да је Тома духовит, поштен и добар човек, зближише се и као људи лако се договорише око накнаде штете.
Од тада су се дружили као пријатељи. Тома јој је увек био драги гост. Кад год би се касније срели увек су се заједно смејали сетивши се начина упознавања. Њихово пријатељство је трајало дуго.
Од 2012. године Тома у Алексинцу живи као удовац.

Пише Живомир Николић