Podelite

David Dinić (16) iz Tešice, sela između Aleksinca i Niša, kroti konje od svoje jedanaeste godine.

S koliko ljubavi on prilazi ovim prelepim životinjama, to oko kamere ne može lako da oslika. Tu strast, pažnju, specifičnu hemiju i prisnu komunikaciju teško je i rečima opisati, a jedno je jasno – David je rođen da se druži s njima tako da opravdava neformalni nadimak da je šaptač konjima.

Živopisna sela

Ceo potez Srbije pored Morave, gde se nalazi niz živopisnih sela i zaseoka, kao da je stvoren za gajenje konja i galop po ispresecanim uzoranim poljima pšenice, deteline i drugih kultura. Ovaj učenik Aleksinačke gimnazije, jedini krotitelj konja u ovom kraju, zavoleo ih je od rođenja.

Prva sećanja ga vuku u detinjstvo kada je video kumovog konja i odmah poželeo da jezdi s njim tim istim ravnicama.

– Otkad sam prohodao, ja sam bio uz tog konja, i ovako i na njivi. Nekada na vašarima, druga deca idu na ringišpile, ja tražim konje… Mogu se donekle nazvati šaptačem jer konj razume čoveka, ali mnogi ne razumeju ove divne životinje. S konjem jednostavno mora da se priča. Glasno ili šaputanjem, ali ništa se ne postiže samo fizičkim radom sa životinjom. Krotim konje već pet godina, od 2015, a poslednje dve to radim vrlo intenzivno – počinje priču ovaj momak, koji je zbog sticaja porodičnih okolnosti tako mlad postao pravi domaćin.

Moravska ravnica

On je dosad pripitomio nekoliko konja, a vlasnik je kobile Sare, s kojom često plovi moravskom ravnicom.

– Nepripitomljenom konju prilazi se isključivo spreda. Onima koji su završili s fazom pripitomljavanja, kada je disciplina u pitanju, prilazi se sa zadnje strane kako bi se održala ta navika. Najčešće se prilazi konju uz izgovaranje njegovog imena. Bitna je i intonacija pri izgovoru, ali to zavisi od mirnoće konja. Otprilike, konj koji je ušao u fazu pripitomljavanja u starosti zahteva dug rad, ponekad je to i više od jedne godine. Ako je konj u vremenu predviđenim za dresuru (treća godina starosti konja), onda je to nešto manje. Svako sedlanje, uprezanje mora da se radi na poseban način. Jer taj konj mora da bude deo saobraćaja, jahaće ga deca i takva dresura podrazumeva mnogo više vremena – priča ovaj momak.

David kaže da ljudi obično misle da se kroćenje konja odvija kao u filmovima, za nekoliko minuta, ali dodaje: „To je samo kinematografska fikcija.“ Ovo nije nimalo bezazlen hobi. Pamti da je jednom bio na kolima s konjem koga je jedva zaustavio na nekoliko stotina metara od Morave. Poslednju povredu pamti kada ga je kobila zbacila sa sedla.

Ujed

– Prva povreda od konja je ujed od kog još uvek imam ožiljak, ali je to bilo sopstvenom krivicom. Bio sam mali i neoprezan. Padova je bilo, ali ne i ozbiljnih povreda, ništa više od jakog udara butne kosti ili ramena, a naočare su bile te koje su uvek stradale. Padovi su česti ako smo neoprezni. Moj poslednji pad je bio takav i to s moje kobile. To je bilo onda kada je prvi put osedlana. Najteže mi je bilo s kobilom jednog učitelja. Drina se zove, ona je uvek pokušavala da „pokupi“ prednjim nogama. To ume da bude gore od udarca zadnjim. Konj tada pokupi čoveka i bukvalno ga pregazi prednjim nogama. Ipak su pastuvi najkomplikovaniji, oni imaju temperament i agresiju zbog kobila – objašnjava David.

Njegova majka svedoči da je vrlo predan svom hobiju, ali i kaže da je „sve počelo od jedne koze“.

– Nismo imali u početku novca, potrebno je oko 1.000 evra za konja, tako da sam ja od jedne koze stigao da napravim manje stado od 13 životinja. Tako da sam njih i jedan multikultivator trampio za Saru – seća se David.

Tragična priča sa Safirom

– Teško sam se oporavio od toga. Jedan očev poznanik nam je dao konja za 500 evra koje je trebalo da mu damo u nekom roku. On je došao ranije po novac i, pošto sam bio u školi, odveo ga je kući. Divan je to konj bio, Safir. Kada sam prilazio kući, video sam trag kopita u sokaku. Uleteo sam u štalu i konja nije bilo. Mi smo tada zapretili tužbom, a taj poznanik je, verovali ili ne, zaklao Safira. Teško sam sve to podneo – objašnjava ovaj đak gimnazije. U selu Mali Drenovac kod Aleksinca postoji vrlo posebna, amiška porodica. To su Kristofer (39), njegova supruga Jovana (28) i sinčić Teofil, koji pripadaju amiškoj veroispovesti. Kristofera je iz Sjedinjenih Američkih Država dovelo to što mu je deda Denča iz sela Donja Studena kod Niša nekada otišao u Ameriku. Kristofer se kao amiš vratio i nastanio u Drenovcu.

– Njima sam pripitomio kobilu Vilmu. Jeste išlo malo sporije, ali hteo sam da joj posvetim punu pažnju. Oni planiraju da sve gaje bez mehanizacije, brazde na oranicama će da uzoru konjima. Nije bilo lako, ali uspeo sam. Oni su divna porodica, a Vilma je sjajna kobila – priča David svoje iskustvo. On planira posle gimnazije da upiše verovatno veterinu, a nesumnjivo će mu rad s konjima obeležiti život. Odnedavno se bavi i šićem i doradom sedla za konje jer to, takođe, malo ko radi u njegovom kraju.

Kurir.rs/Marko Smiljković

Foto privatna arhiva