Prvi čije je ime iščitano na najvećoj košarkaškoj pijaci je Ljubiša Stefanović iz Aleksinca, u Srbiji gotovo nepoznat, osim strastvenim ljubiteljima košarke, ali i danas slavljen na univerzitetu Ilinoj Stejt koji je upravo njegovim poenima, osam sekundi pre kraja 1984. godine upisao istorijsku, prvu pobedu na NCAA turniru.

Međutim, nije samo taj koš uveo „Lua“, kako mu je nadimak u SAD, u red besmrtnih najstarijeg državnog fakulteta u državi Ilinoj, već i niz odličnih utakmica u četiri godine školovanja, tokom kojih je Redbirdse čak tri puta zahvatilo „martovsko ludilo“…

– Rođen sam u Aleksincu, ali sam kao dete, u februaru 1970, sa ocem, majkom i sestrom došao u Kraun Point, gradić 40-ak milja od Čikaga, da posetim dedu po očevoj strani. Ostali smo… – priseća se Ljubiša za „Basketballsphere“ prvih dana u SAD, objašnjavajući kako se najstariji član familije otisnuo preko Atlantika. – Deda je tokom Drugog svetskog rata bio u nemačkom zarobljeništvu. Ne sećam se da li je odmah posle završetka rata otišao u Ameriku, ili je neki period proveo u Zapadnoj Evropi, ali po priči roditelja, čim je mogao, iz Amerike je kontaktirao porodicu kako bismo se svi okupili. Čekali smo do pomenute godine…

Nova sredina, novi drugari, nove igre…

– Kao sva deca iz kraja i ja sam počeo s košarkom, prvo u osnovnoj, posle u srednjoj školi. Malo po malo… Onda su me videli ljudi s nekoliko fakulteta, poslali ponude za školarinu. Izabrao sam Ilinoj Stejt koji je, za američke prilike, blizu kuće, oko dva i po sata vožnje. Brojčano smo mala škola, ali tada smo zaista nizali sjajne rezultate, bili smo tri godine zaredom na NCAA turniru, što je ogroman uspeh plasirati se među 64 tima u konkurenciji od preko 300.

Njegove igre tokom „martovskog ludila“ skrenule su pažnju NBA timova…

– Igrao sam baš dobro te utakmice. Naravno, bila mi je želja, kao i svima, da me izaberu na draftu. I jeste, Sijetl, kao 97. pika 1985. godine. U današnje vreme se sam izbor među 60 izabranih na draftu smatra ogromnim uspehom. NBA je dostigla neviđene visine, ogromnu komercijalizaciju. Ali, tada je bilo drugačije. Iako je od osnivanja bila najbolja liga na svetu, nije bila toliko medijski praćena. Evo, jedan zanimljiv podatak: utakmice velikog finala između Lejkersa i Bostona, dve najveće franšize u istoriji, emitovale su se odloženo na TV! Dakle, za razliku od prve runde koja je, kao sada, pružala garantovni ugovor, izbor u drugoj ili kasnijim rundama nije bio „big deal“, ali jeste bila šansa za kasnije.

Stefanović je celo leto 1985. proveo u kampu Soniksa.

– Radio sam i trenirao tri meseca. Pozvali su me da se 1. oktobra, kada se otvara predsezonski kamp, priključim timu. Herb Rudoj, moj tadašnji agent koji je kasnije bio i agent Toniju Kukoču, rekao mi je da će pokušati da mi izdejstvuje bar parcijalno garantovan ugovor, a ako se to ne desi, predložio mi je da idem u Evropu iz koje je stiglo nekoliko konkretnih ponuda.

Jedna je bila iz Crvene zvezde…

– Da bih objasnio kako sam došao u Zvezdu, moram da se vratim nekoliko sezona unazad. Ako se ne varam, na mojoj prvoj godini fakulteta, crveno-beli koje je trenirao Ranko Žeravica, boravili su na turneji u SAD. Kako mi je kasnije sam Ranko rekao, jedne večeri je gledao meč Ilinoj Stejta i zapazio moju igru. Raspitao se odakle sam. Kasnije mi je poslao pismo sa željom da se sledećeg leta upoznamo. Odigrali smo 1982. godine čak i utakmicu sa Zvezdom, posle koje me je pozvao na pripreme univerzitetske selekcije tadašnje SFRJ. Došao sam na leto 1983. u Jugoslaviju. Bio sam prvi, kako smo tada to zvali, Jugosloven koji nije imao nijedan dan treninga, niti utakmicu u našoj ligi, a da se našao u reprezentaciji. Sećam se, u toj generaciji je bio Dražen Petrović…

Stefanoviću se ipak nije posrećilo da se nađe na spisku putnika za Edmonton, za Univerzitetske igre i osvoji srebro iza domaćina kojima je to najveći reprezentativni uspeh istoriji, a ispred SAD, za koje su igrala dva buduća stanovnika „Kuće slavnih“, Karl Meloun i Čarls Barkli…

– Nije se desilo da zaigram za zemlju iz koje sam. Ali, treba biti realan. Prvi put sam se posle toliko godina vratio u domovinu. Sve je to bilo novo iskustvo za mene i uvek ga se rado sećam.

Rado se seća i dana u dresu Zvezde dve godine kasnije.

– Pošto iz Sijetla nije stigao ugovor, opredelio sam se za Evropu. Prva destinacija je bila Španija i klub koji je ušao iz druge u prvu ligu, u kom sam došao na svojevrsnu probu. Hteli su da ostanem, ali meni nije bilo to to. Ne znam kako je Ranko saznao da sam u Španiji i da nisam zadovoljan, pa me je samo nekoliko dana pre početka sezone pozvao da dođem u Zvezdu. Spakovao sam se i – pravac Beograd! Prvi deo sezone mi je trebalo da se naviknem na sve, upoznam, uklopim u tim, a drugi deo je bio dobar. Sećam se, izgubili smo od Cibone u polufinalu…

Postojala je mogućnost da ostane na Malom Kalemegdanu, ali i da se preseli u Split…

– Crveno-beli su mi ponudili višegodišnji ugovor. U tom momentu nisam bio spreman da se obavežem na četiri, pet sezona. S druge strane, naš tadašnji pomoćni trener (Boždar Maljković) koji je prihvatio ponudu Jugoplastike, kada je čuo da sam odlučio da odem iz Zvezde, rekao mi je: „Hajde sa mnom, imamo dva mlada igrača (Toni Kukoč i Dino Rađa), da pravimo tim.“ Bio sam mlad. Znao sam gde je Split, ali ništa više od toga, pa sam ipak izabrao inostranstvo. E, sad, verovatno ćete me pitati da li mi je žao što nisam igrao sa Dinom i Tonijem. Naravno da jeste. Ali, treba biti iskren i reći: Lako je biti pametan na kraju.

Usledile su epizode u Francuskoj, Švajcarskoj i Italiji, posle kojih je Stefanović neočekivano rano, kako su mnogi tada smatrali, odlučio da završi igračku karijeru i posveti poslu za koji se školovao – biznisu.

– Neću ništa novo otkriti ako kažem da sam bio u lepim zemljama. Ali košarkaški sam video da to nije to. Pre nego što krenete na neki put, napravite skicu rute, a moja je bila da posle Zvezde pokušam da se domognem dresa, na primer, Reala ili nekog od ostalih evropskih velikana, a kasnije Bostona ili drugih NBA ekipa. Te tri sezone su bile dovoljne da uvidim da nisam na pravom košarkaškom putu. Seo sam i rekao sebi: OK, pokušao si, dao sve od sebe, ne ide, vreme je da doneseš odluku. I doneo sam. Prihvatio sam ponudu Forda u kome radim i danas i izuzetno sam zadovoljan poslovnom karijerom.

Razlog za ponos, daleko veći, jeste sin Saša, student univerziteta Perdju, koji je odlučio da krene očevima košarkaškim stopama.

– Ne preterujem, Saša je bolji igrač od mene barem pet puta. Da nije tako, sigurno jedan od top 25 fakulteta u poslednjih 20 godina ne bi insistirao da on dođe kod njih.

Ipak ono što Ljubiša izdvaja kod Saše jeste da, iako je rođen i odrastao u SAD, gaji ogromnu želju da zaigra za Srbiju, što je pokazao i prošlogodišnjim odazivom na poziv univerzitetske reprezentacije. Ove godine će biti deo i selekcije do 20 godina.

– Nama su SAD pružile mogućnost za boljim životom i mi kao familija to cenimo. Ali, s druge strane, Saša izuzetno poštuje svoje poreklo. Svestan je da ne bi bio danas tu gde jeste da se tri naša kolena nisu žrtvovala za sve to. Ukazala mu se šansa da se na neki način oduži nama i Srbiji. Oseća čast da to uradi na košarkaškom terenu, na sreću svih nas iz porodice.

Prošle godine je mlađi Stefanović igrao za SAD na Univerzijadi.

– Ovde planiraju nekoliko godina unapred, pa je Perdju 2014. ili 2015. bio određen kao predstavnik SAD za Univerzijadu 2017. godine. Škola je zamolila KSS da Saša bude deo njihovog tima, ali to neće biti papirološka smetnja da na takmičenjima pod kapom FIBA igra za Srbiju. Kao otac, jedva čekam taj momenat. Eto, otkriću vam da i Saša jedva čeka da sledeće nedelje doputuje u Srbiju, da se vidi sa drugarima s kojima je prošle godine trenirao…

Nedavna poseta Perdjuu selektora Aleksandra Đorđevića, samo s jednim ciljem, da uživo vidi mlađeg Stefanovića, najbolja je potvrda o kakvom se talentu radi.

– Uh, neverovatan dan za Sašu koji nije znao da će Đorđević da dođe. Kada sam mu rekao dan pre susreta, odgovorio mi je: „Ma jel se to šališ sa mnom?“ Sutradan je bio oduševljen. Sale Đorđević je legenda. Evo ja se naježim sada kada pričamo o njemu, a zamislite kako je nekom detetu u trenutku kada ga upozna i plus sazna da je selektor došao da pogleda njegov vorkaut. Moj sin, mislim da ni danas ne veruje da se taj susret desio.

(Basketballsphere)