Као добар домаћин, чувао је газда Мита, поред остале стоке, и једну белу козу. Проблем је настао када је дошло време парења, па је коза затражила јарца. У Чукуровцу, селу у коме је живео, нико, осим њега, није чувао козе.
Почео је газда Мита да се распитује за оног ко има доброг јарца да би водио козу на парење. Идући тако сеоским путем у Чукуровцу налете на Милојка и његове “пајташе“. Чим Мита саопшти свој проблем, Милојко, шаљивџија и мангуп, рече:


– Знам ја ко има доброг јарца, али морáћеш да идеш у Кулину куд Станóјка – сетио се овај мангуп да Станојковог сина Радисава зову Јарац.
– Да л’ је расан, добра форма? – упита Мита не слутећи подвалу.
– Ма, нема да бринеш – одговори Милојко смејући се и настави. – Баш је крупан, јак и поубав од твоју козу. Биће коза сигурно задовољна, а и ти. Мислим да не наплаћýје млого туј услугу.
– Хвала ти, момче, спасија си ме – врло озбиљно се захвали газда Мита и додаде – Кад се окóзи Белка, ћу те частим сас једнó пивце, ил’ некá ракијицу, каквó си оћеш, по жељи – обећа кратко награду и настави пут.
Милојко остаде са својим “пајташима“ грохотом да се смеје:
– Ће буде циркус у Кулину кад прође прича кроз селá какó људи доводе козе куд Станóјковога сина Јарца.
Сутрадан газда Мита упрегне гумена кола, натовари козу Белку и упути се у Кулину. Како стиже стаде да се распитује за Станојкову кућу, па право са козом пред његову капију. Таман је његов син Радисав, коме је надимак Јарац, сео испод дебелог дуда да се одмори после напорног рада, кад зачу глас непознатог госта.
– Еј, домаћине! Овóј ли је Станóјкова кућа?
– Јесте! Јесте! – гласно одговори Радисав, устаде да отвори капију и прими непознатог. Кад угледа у колима козу, мало се изненади и упита. – С којé добро пријатеље?
– Ма, имам овýј козý, па дошлó време, тражи јарца. Рече ми једáн наш да ти имаш доброг јарца, па гу довéдо да гу добрó “испрца“ – саопшти Мита проблем у шаљивом тону.
Радисав одмах схвати да је у питању неслана шала на његов рачун , па упита газда Миту:
– Па, куј те посла куд мене? – и настави псујући. – Мајку му мангýпску! Тој су ‘тели мен’ да зафркавају. Ја сам Радисав, а надимак ми је Јарац. Затóј те послáли куд мене. Станóјко ми је отац. Мамицу ги олошку јебéм!
– Извини, синко, молим те! Ја нéсам знаја за тој. Ја га с’вати као озбиљно – извињавао се газда Мита.
– Ма нема проблем, пријатеље. Него, кажи ми, молим те, куј те баш прати овáмо?
– Милóјко из Чукýровац – без увијања одговори газда Мита.
– Ћу му врнем ја овој кад-таг – рече Радисав, звани Јарац, затвори капију и настави да псује по дворишту. Тешко му је пало што је све ово чуо и видео његов комшија с којим две године не говори због комшијског неспоразума и свађе.
Забринут газда Мита био је љут на неозбиљног Милојка. Враћајући се кући целим путем је слушао његову Белку како жалосно мекеће.