На мосту љубави сред Врњачке бање,

фантастично је стање.

Катанци што тамо стоје,

не могу да се изброје.

Окићен мост, ствара ми слике,

љубави огромне, превелике.

Милка и Лаза, Драган и Нена,

заувек, за сва времена.

Ближи ће бити срећи,

они, чији је катанац већи.

Пољубе се, пре но што оду

и кључ баце у воду.

Не лези враже, љубав их мине,

одмах иза прве кривине.

Ко да им љубав неко одузе,

крену увреде, псовке и сузе.

Уместо меда, пије се жуч.

Вода одавно однела кључ.

На катанцима, што љубав дају,

слова се више не распознају.

Љубав им није ишла по лоју.

Свако је кренуо на страну своју.

Као два самца, полако старе.

Џаба су за катанац давали паре.

Може да се закључа дворац и вила.

Љубав је сама по себи сила.

Она кида све ланце,

ограде и катанце.

Љубавне чудне су нити.

Не помажу метали племенити,

сребро и злато, катанци,

окови, гвожђе и ланци.

Она се не уздиже, нити се снева,

већ се само подразумева.

Љубавне нити, свуда по свету,

од срца до срца плетиво плету.

Љубав, ко гротло, у срцу кључа

и неда да се закључа.

Да брачно стање буде повољно,

само срце није нам довољно.

Могу сви мостови да се сруше,

нема љубави, без мало душе.

Да вечно гори љубавна луч,

то мало душе је кључ.                                Србобран Матић  –  Алексинац